Veliki burazeri balkanskih nacionalizama

Razjedinjenost malih naroda je uvek u interesu velikih sila. Njima se tako lakše manipuliše i nameću uslovi pod kojima krupna buržoazija moćnih i velikih država iz njih izvlači profit, bilo kroz bankarske kredite, bagatelno otkupljivanje radne snage ili uvaljivanje jeftinijih proizvoda pod parolom ‘slobodnog tržišta’. U vezi sa tim, nacionalizam je u balkanskom kontekstu, priča za ovce koje misle da će ih vukovi kojima se predaju učiniti jednim od njih, a na kraju ispadaju pojedene ovce nad ovcama. Samo što na meniju svetskih sila najčešće bude narod, a ne šovinističke kolovođe i domaći privrednici, kojima se u procesu pripremanja hrane bacaju po koje koske, u obliku malo moći, desetak miliona evra ili dela tržišta. A u slučaju da ne slušaju ili nisu sposobni ima ko hoće i može. Sjaše Kurta jedne partije da uzjaše Murta ex-četničke frakcije.

Javna je tajna sa kojim vukom svaka balkanska država/entitet  pleše, Albanija i Crna Gora su se bacile u ruke Amerike/Evrope ,bošnjački i hrvatski deo Bosne i Hercegovine takođe, prvi pored toga sa pogledom na narastajuću Tursku, Srbija je razvučena između navodne bratske Rusije i Evro-amerike, Republika Srpska isto, albanska buržoasko-politička klika je pod tutorstvom SAD sebi iščupala autonomiju Kosova, itd.

Vlade ovih rascepkanih i nejakih država gledaju na susede sa najvećim mogućim podozrenjem, a na svoje vukove širom otvorenih očiju punih očekivanja. Iako nemamo više bratoubilačke ratove, imamo stanje u kome buržoasko-političke vođe ovdašnjih naroda gledaju da ‘tranzi-nacionalne interese’, kako nam ih oni predstavljaju, ostvare u okviru nekog kolko tolko demokratsko-pravnog poretka, sa vetrom u leđima koji duva iz ovog ili onog imperijalističkog bloka. I onda tu imate razne igre pritisaka i preganjanja koji rezultiraju u tome, da se i hrvatski, i srpski, i crnogorski, i albanski radnik nalazi na ulici. A ako ne tamo, onda u stanju najsramnije obespravljenosti i izrabljivanja od strane kapitaliste, kome kumuje država.

 Ukupno gledano, momentalno ne postoji  vlast na Balkanu koja ne zastupa interes nemačkog, austrijskog, italijanskog, ruskog, američkog poslodavca-bankara i domaćeg tajkuna. I time direktno rade protiv svog naroda(!). Marksizam nas uči da, u kapitalizmu postoji samo klasni interes i da je nacionalni interes fantazam iza koga stoji samo alavost domaće i strane vladajuće klase. Ovo je takođe član marksizma oko koga NEMA POPUŠTANJA. Jer, ponovno oživljavanje internacionalizma proletarijata je apsolutno nužni taktički korak u klasnoj borbi, koji mora da sustigne više nego uigrani internacionalizam buržoazije.  Znači, ako se naši protivnici drže među sobom, prepoznaju zajedničke materijalne interese, pajtaški ih ruku pod ruku sprovode, onda razum, svakodnevna zdrava pamet nalaže da povučemo isti potez. Međunarodno socijalno i političko organizovanje proletera - je stvar najlogičnije i najnužnije samoodbrane.

Nacionalizme kao političko-vojno-osvajačke konfrontacije među balkanskim narodima smo videli više puta u prošlom veku. Iza većine njih, je stajao jedan imperijalistički džin koji mu je obećavao kule i gradove huškajući ga na krvavi sukob sa komšijom. Nekada su to bili nacisti i italijanski fašisti, a sada EU i SAD koji, putem kontroverznih odluka Haškog suda, ‘pristupnih’ uslovljavanja, na podmukliji, diplomatičniji način održavaju tihu vatru netrpeljivosti među radničkim klasama na Balkanu.

Srbija se stalno kune u Rusiju i pred njom paradira, ali pretnje ‘zavrtanja’ lako razvejavaju rusofilske iluzije, i pokazuju šta kome od koga u stvari treba. Dakle, ruski medved nije topli plišani meda nego kapitalistička grabljivica. U skorašnjem fudbalskom incidentu i diplomatskim posetama albanske elite su pokazale da imaju visok nivo samopouzdanja, što je verovatno rezultat slepe vere u SAD. Međutim, brojni su primeri da su kolonijalne računice velikih predatora na kraju ostavljale na cedilu dojučerašnje saveznike. Dalje, u Srbiji se u poslednje dve i po decenije, uz velikodušnu asistenciju države, i  malograđanskih ideologa u raznim oblicima, u maničnim razmerama i do obnevidelosti razvio nacional-patriotizam, pomešan sa ostacima Jugo-nostalgije, do te mere da narod ne zna gde udara, i na koga treba udariti, a slična je priča i kod suseda. Svetlu tačku predstavljaju nedavni protesti u Mostaru,Tuzli, Sarajevu i drugim bosanskim gradovima, gde se bes naroda nedvosmisleno usmerio ka poslušničkom režimu vladajuće klase.  Zato da zaključimo, jedini narodni neprijatelj u Srbiji, Hrvatskoj, u Bosni, na Kosovu, Crnoj Gori, jesu domaće i inostrane političko-tajkunsko-bankarske elite koje se jedna drugoj raduju kao šef potrčku, kao zadrigli gazda fotelji, kao papuča nozi. I to je nepobitna istina.

Filip Krantić