Osnovi kritike političke ekonomije, beleška 2: determinizam proizvodnje

• Marx kaže da proizvodnja, shvaćena ''kao totalitet'' određuje svoje momente raspodelu,razmenu i potrošnju, istovremeno ona determiniše sebe u svom '' jednostranom obliku'', odnosno ona ''samoj sebi'' predstavlja momenat pored pomenutih, koji uslovljava.  

• Marx smatra da proizvodnja, shvaćena kao organska celina, ne podleze povratnom uticaju ostalih momenata, raspodele, razmene, potrošnje, i partikularno shvaćene proizvodnje. Ona njima biva determinisana, upliće se među njih samo u svom ''jednostranom obliku.

• Apro po poslednje rečenice, 1)potrošnja proizvoda (subjektivacija proizvoda) stvara potrebu, a potreba je unutrašnji motiv proizvodnje, svrha koja pokrece motor proizvodnje.2) Razmena kao razmena potrošne robe, repromaterijala, radne snage, dakle kupovina svega onoga neophodnog za proces prozvodnje, u tom smislu proizvodnja je zavisna od odvijanja razmene. 3) Raspodela kao raspodela sredstava za proizvodnju definiše proizvodnju: npr. osnivanje neke proizvodnje pretpostavlja raspodelu sredstava za proizvodnju izmedju klase koja ce da ih poseduje i klase koja će na njima da radi (rat, kolonizacija). Na ove načine, proizvodnja '' u jednostranom obliku'' potpada pod delovanje ostalih momenata totaliteta.   

• Nije jasno koja je razlika između ''proizvodnje kao totaliteta'' i ''proizvodnje kao momenta tog totaliteta'', kao ''jednostranog oblika''. U svakom slučaju, pod prvom se ne podrazumeva, apstraktna, aistorijska, univerzalna proizvodnja nego baš posebno, istorijski fiksirana forma proizvodnje, kao na primer feudalizam ili kapitalizam. Što dalje povlači, da u osnovi uvek sadrži specifične ''odnose proizvodnje''. Dakle taj totalitet je konkretan, istorijski totalitet. U vezi sa tim bi se moglo postaviti pitanje, da li je, u ovoj celoj Marxovoj postavci, relevantno to da se neki opšti, ali u svom rađanju i rasprostiranju istorijski određen, sistem proizvodnje uvek manifestuje u posebnom setingu kulturnih, prirodnih, klimatskih, resursnih , društvenih, političkih uslova. Da li ovaj mehanizam ''dominantnog uticaja bez povratnog uticaja'' funkcionishe i u, na primer, kapitalizmu u SAD, Švedskoj, Japanu itd? 

• Marx kaže, da ''posebna'' proizvodnja stvara ''posebnu'' raspodelu, razmenu i potrošnju. Dakle, proizvodnja shvaćena kao totalitet je uvek poseban, karakterističan totalitet proizvodnje. A pošto je materijalna proizvodnja posredovana socijalnim elementom, društvenim odnosima koji njenoj strukturi daju njenu ''posebnost'', dominantan uticaj koja polazi od ''baze'' prema ostalim momentima proizvodnje zavisi od ne-materijalne, društvene veze. U stvari, socijalni odnos (koji je kod klasnih društava paralelno klasni odnos) je ono što determiniše totalitet proizvodnje. Van sfere uticaja svojih momenata, raspodele, razmene, potrošnje, kao kraljica-majka, proizvodnja je ipak pod uticajem odnosa koji joj poklanja (održava) osobenu strukturu. Kao što proizvodnja daje poseban pečat svojim momentima tako društveni odnos daje proizvodnji poseban pečat ( Ovaj ceo pasus je teza)

• (Teza) socijalni odnosi omogućuju proizvodnju, proizvodnja kreira raspodelu, razmenu i potrošnju po svojoj meri. Šta određuje socijalne odnose?

Osnovi kritike političke ekonomije, beleška 1: švercovanje kapitalističkih uslova proizvodnje kao uslova proizvodnje uopšte

• Marks skreće pažnju na ideološki potez  buržoaskih teoretičara ekonomije, koji se sastoji u tome da 'uslove proizvodnje uopšte' ili svake proizvodnje identifikuju sa posebnim, istorijski razvijenim, prolaznim, uslovima kapitalističkog modela proizvodnje. Oni 'određenja' (privatno vlasništvo, najamni rad) proširuju na 'sve' sisteme proizvodnje. Prema tome, sa pozicije kapitalističkog ekonomiste nemoguća je proizvodnja ako se ona ne vrši pod kapitalističkim uslovima, ako sredstva proizvodnje nisu u privatnim rukama, odnosno ako ne postoji klasa koja sa druge strane raspolaže samo svojim radom.

• Dakle, treba da se ima na umu da ne postoji apstraktna, univerzalna proizvodnja 'uopšte' koja ima svoje isto tako univerzalne i večne uslove proizvodnje. Tokom istorije, smenjivali su se različito određeni sistemi društvene proizvodnje: lovačko-sakupljačka društva, robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam, i ako među njima ima opštih određenja, univerzalnih karakteristika koje se provlače kroz celokupnu genezu ljudskog društva, to su ipak specifični proizvodni sistemi koji su zahtevali partikularne uslove funkcionisanja. 'Privatno vlasništvo' nije uvek bilo supstrat proizvodnog procesa jer su postojala društva koja su prisvajala prirodu i kroz ne-privatno, komunalno vlasništvo. Društvo koje dominantno ima potrebu za robovskim radom nije identično onom kome treba najamni rad. Rat između američkog Juga i Severa je izbio baš zbog različitog interesa dva modusa proizvodnje.

• Prema tome kapitalistički uslovi  proizvodnje omogućuju samo kapitalističku proizvodnju, kapitalističko društvo, koncentraciju bogatstva u buržoaskoj klasi. Ali to nikako ne znači da je nemoguće proizvoditi van tih posebnih, istorijski određenih okvira.

• Citat: ,, Proizvodnja treba da bude prikazana za razliku od raspodele itd., kao obuhvaćena večnim, od istorije nezavisnim prirodnim zakonima, kojom prilikom se onda ispod žita, poturaju građanski odnosi kao neoborivi prirodni zakoni društva  in abstracto. Ovo je više ili manje svesna svrha čitavog postupka.''

Umetnost klasne borbe: zašto gazdi treba informer?

Neke od večitih i užasno teških briga svakog kapitaliste su, kako da radnike održi u poslušnosti i disciplini, da se repromaterijali racionalno troše, mašine održavaju u dobrom stanju, zaposleni na posao dolaze na vreme, budu ljubazni prema mušterijama, ne bune se ako kasni plata, rade neplaćeno prekovremeno, posao obavljaju brzinom koju diktiraju porudžbine i profit. Kakve ima veze što ga je baja ubacio u petu!

Težak je kapitalistički hleb, gorak je i opor njegov ukus. Kapitalista mora radnike da drži pod stalnom kontrolom i pritiskom 12 sati dnevno, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini. Zbog toga, njemu su potrebni menažeri, poslovođe, nadzornici koji će se pobrinuti da sve ide kako treba, kako bi on uveče mogao da se, sa bar malo manje stresa, svojim BMW Gran Coupe-om odveze u svoj petosobni stan na Neimaru. 

Pored toga, kapitalisti je potreban i jedan unutrašnji faktor kontrole. Trojanski konj pomoću koga će imati pristup stavovima, mislima, raspoloženju, planovima radnika, koji će iznutra stvarati trzavice, nepoverenje, svađu, podeljenost, i uopšte preusmeravati nezadovoljstvo i podrivati borbenu konsolidaciju radnika prema njemu. Ta osoba, jedan ili više radnika, u narodu poznat kao 'drukara', 'taster', 'cinkaroš', neizostavni je deo mehanizma kapitalističke eksploatacije, njegov mali, ali bitan šraf. Koji nam samo pokazuje, do koje mere je namučenom kapitalisti važno da radni proces teče glatko, kako bi profit mogao da leže redovno. Jer ipak, toliko je računa koji čekaju na naplatu. Infostan jedan, pa drugi, pa treći...

Kapitalista vrbuje informere tako što im obećava nešto za uzvrat, napredak u firmi, viši čin ako mu došaptavaju šta se dešava, takođe često podmuklo koristi njihovu tešku materijalnu situaciju, obezbeđuje im smeštaj i drugu pomoć. I na taj način glumi altruistu, ali ne zato što ima neke simpatije prema tom radniku, nego ga na najbeskrupulozniji način iskorišćava da bi sasekao povezivanje i prepoznavanje zajedničkog interesa radnika, koji je sa kapitalističkim u dijametralnoj suprotnosti. A njegov interes je - višak rada. Koji on mora da u kontinuitetu, bez prekida, protesta, štrajkova, cedi iz radnika 12 sati dnevno, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini. 

Dakle, cilj klasne borbe kapitaliste sa radnicima je svakodnevno osvajanje njihovog viška rada, uz što je moguće nižu isplatu nadnica. ''Više radnih sati : niže plate'', to je formula koju kapitalista uvek zabrinuto nosi u glavi, i koja mu neretko kvari nedeljni ručak u Maderi. Ta borba je veoma ogorčena i iznurujuća, jer u njoj on mora neprestano da pobeđuje. Njemu je do nje toliko stalo da on poseže i za najprljavijim trikovima kojih može da se seti. Zbog čega? Zato što zna da ako jednom izgubi, ako se proizvodnja zaustavi, počeće da gubi i drugi i treći put, i dok smo rekli piksla, on je već u problemima. Pauzira se dotok novca, profit stagnira ili još gore opada, moraće da pređe sa BMW iz serije 4 na BMW iz serije 3, i možda čak proda jedan od 5 stanova.

Prema tome, kapitalista NIKAKO ne želi da se radnici udruže protiv njega, jer onda možda mogu da zaustave proizvodnju. Ili ne daj bože košmarnog scenarija, preuzmu direktnu kontrolu nad lično njegovom, teškom mukom, sa njegovih deset prstiju izgrađenom fabrikom. Iako na ulici šeta dosta rezervne radne snage, koja bi mogla brzo da zameni neposlušne radnike, i mimo toga što iza sebe ima policiju i državu koja može da njemu siročetu pomogne da povrati lokal i mašine, opšta  dinamika poslovanja mu ne dozvoljava nepredviđene fluktuacije u proizvodnji. Jer vreme je novac, a tajm aut je loš za posao. 

Kapitalista ima obaveze i prema drugim kapitalistima, od kojih nabavlja sirovine, gas, benzin, vraća kredite bankama, tu su i carine, mito za političare, mito za inspekciju, porez državi za struju, vodu, itd. Zbog svega toga, biznis mora uvek da se vrti. Zaustavljanje proizvodnje se negativno odražava na njegov profit zato što je izvor njegovog bogatstva usahnuo, tačnije pobunio se, i on je sad zbunjen i uplašen. Pošto su se troškovi uvećali, njegov profit će pasti sa 200 na 100 procenata, tog leta će možda, bruke i sramote, morati da letuje na Majorci, umesto na Tajlandu, a njegov ker će preći sa hrane bazirane na ćuretini, na prostiju piletinu.  

Stoga, višak rada koji radnici predaju kapitalisti je EPICENTAR sveukupnog njegovog luksuza i materijalnog statusa. Sve što on poseduje, ti kamioni, avioni, svo to bahato izobilje, je opredmećeni rad radnika koji sa svojom platom od 20 hiljada sve to, može samo da sanja. Dakle, sva ta kurčevita čudesa proizvodi radnik, i onog trenutka kad on stane sa svojom aktivnošću, nastaje frka, panika, glavobolja za kapitalistu.On mora da pregovara, natera ili nađe drugu živu radnu snagu, što takođe iziskuje vreme, koja bi što je urgentnije moguće, nastavila sa procesom proizvodnje i produžila da ga hrani. 

Znači, možemo nedvosmisleno da zaključimo, bez radnika, bez viška rada koji on ulaže u proizvodnju, kapitalista je jedna velika nula, samo naduvena pijavica koja se hrani krvlju radnika, bez koje ga čeka, izvesna finansijska smrt. Duboko svestan te činjenice, kapitalista uporedo sa svim troškovima, izdacima, brigama, permanentno vodi računa da se radnici - ne organizuju  protiv njega- i zato grozničavo šteluje i najmanji detalj da do toga ne dođe. 

U ovome se dakle sastoji suština klasnog rata. S obzirom na to, sada kada znamo kog manevra se u tom ratu kapitalista najviše plaši, hvatamo jasan signal i možemo sa sigurnošću da tvrdimo da su 1) sindikalna i politička organizacija radnika na temelju zajedničkog interesa 2) obustavljanje proizvodnje 3) i svest o svojoj klasnoj poziciji i vrednosti u društveno-proizvodnoj strukturi, ciljevi kojima radništvo treba i mora da teži danas jednako kao pre sto godina. Svakako, uslovi u kojima bi se to odvijalo nisu isti kao pre sto godina. Velika, možda veća nego ikada, ideološka, državna i politička premoć je na strani kapitaliste, ali istina MATERIJALNE SUŠTINE društvenog odnosa je ostala nepromenjena. A to je, da radnik izdržava čitavu kapitalističku klasu, i da njegovo oslobođenje kao i oslobođenje celog društva, može da nastupi jedino preko tela propasti te sponzorisane, parazitske klase.

Filip Krantić

  

Veliki burazeri balkanskih nacionalizama

Razjedinjenost malih naroda je uvek u interesu velikih sila. Njima se tako lakše manipuliše i nameću uslovi pod kojima krupna buržoazija moćnih i velikih država iz njih izvlači profit, bilo kroz bankarske kredite, bagatelno otkupljivanje radne snage ili uvaljivanje jeftinijih proizvoda pod parolom ‘slobodnog tržišta’. U vezi sa tim, nacionalizam je u balkanskom kontekstu, priča za ovce koje misle da će ih vukovi kojima se predaju učiniti jednim od njih, a na kraju ispadaju pojedene ovce nad ovcama. Samo što na meniju svetskih sila najčešće bude narod, a ne šovinističke kolovođe i domaći privrednici, kojima se u procesu pripremanja hrane bacaju po koje koske, u obliku malo moći, desetak miliona evra ili dela tržišta. A u slučaju da ne slušaju ili nisu sposobni ima ko hoće i može. Sjaše Kurta jedne partije da uzjaše Murta ex-četničke frakcije.

Javna je tajna sa kojim vukom svaka balkanska država/entitet  pleše, Albanija i Crna Gora su se bacile u ruke Amerike/Evrope ,bošnjački i hrvatski deo Bosne i Hercegovine takođe, prvi pored toga sa pogledom na narastajuću Tursku, Srbija je razvučena između navodne bratske Rusije i Evro-amerike, Republika Srpska isto, albanska buržoasko-politička klika je pod tutorstvom SAD sebi iščupala autonomiju Kosova, itd.

Vlade ovih rascepkanih i nejakih država gledaju na susede sa najvećim mogućim podozrenjem, a na svoje vukove širom otvorenih očiju punih očekivanja. Iako nemamo više bratoubilačke ratove, imamo stanje u kome buržoasko-političke vođe ovdašnjih naroda gledaju da ‘tranzi-nacionalne interese’, kako nam ih oni predstavljaju, ostvare u okviru nekog kolko tolko demokratsko-pravnog poretka, sa vetrom u leđima koji duva iz ovog ili onog imperijalističkog bloka. I onda tu imate razne igre pritisaka i preganjanja koji rezultiraju u tome, da se i hrvatski, i srpski, i crnogorski, i albanski radnik nalazi na ulici. A ako ne tamo, onda u stanju najsramnije obespravljenosti i izrabljivanja od strane kapitaliste, kome kumuje država.

 Ukupno gledano, momentalno ne postoji  vlast na Balkanu koja ne zastupa interes nemačkog, austrijskog, italijanskog, ruskog, američkog poslodavca-bankara i domaćeg tajkuna. I time direktno rade protiv svog naroda(!). Marksizam nas uči da, u kapitalizmu postoji samo klasni interes i da je nacionalni interes fantazam iza koga stoji samo alavost domaće i strane vladajuće klase. Ovo je takođe član marksizma oko koga NEMA POPUŠTANJA. Jer, ponovno oživljavanje internacionalizma proletarijata je apsolutno nužni taktički korak u klasnoj borbi, koji mora da sustigne više nego uigrani internacionalizam buržoazije.  Znači, ako se naši protivnici drže među sobom, prepoznaju zajedničke materijalne interese, pajtaški ih ruku pod ruku sprovode, onda razum, svakodnevna zdrava pamet nalaže da povučemo isti potez. Međunarodno socijalno i političko organizovanje proletera - je stvar najlogičnije i najnužnije samoodbrane.

Nacionalizme kao političko-vojno-osvajačke konfrontacije među balkanskim narodima smo videli više puta u prošlom veku. Iza većine njih, je stajao jedan imperijalistički džin koji mu je obećavao kule i gradove huškajući ga na krvavi sukob sa komšijom. Nekada su to bili nacisti i italijanski fašisti, a sada EU i SAD koji, putem kontroverznih odluka Haškog suda, ‘pristupnih’ uslovljavanja, na podmukliji, diplomatičniji način održavaju tihu vatru netrpeljivosti među radničkim klasama na Balkanu.

Srbija se stalno kune u Rusiju i pred njom paradira, ali pretnje ‘zavrtanja’ lako razvejavaju rusofilske iluzije, i pokazuju šta kome od koga u stvari treba. Dakle, ruski medved nije topli plišani meda nego kapitalistička grabljivica. U skorašnjem fudbalskom incidentu i diplomatskim posetama albanske elite su pokazale da imaju visok nivo samopouzdanja, što je verovatno rezultat slepe vere u SAD. Međutim, brojni su primeri da su kolonijalne računice velikih predatora na kraju ostavljale na cedilu dojučerašnje saveznike. Dalje, u Srbiji se u poslednje dve i po decenije, uz velikodušnu asistenciju države, i  malograđanskih ideologa u raznim oblicima, u maničnim razmerama i do obnevidelosti razvio nacional-patriotizam, pomešan sa ostacima Jugo-nostalgije, do te mere da narod ne zna gde udara, i na koga treba udariti, a slična je priča i kod suseda. Svetlu tačku predstavljaju nedavni protesti u Mostaru,Tuzli, Sarajevu i drugim bosanskim gradovima, gde se bes naroda nedvosmisleno usmerio ka poslušničkom režimu vladajuće klase.  Zato da zaključimo, jedini narodni neprijatelj u Srbiji, Hrvatskoj, u Bosni, na Kosovu, Crnoj Gori, jesu domaće i inostrane političko-tajkunsko-bankarske elite koje se jedna drugoj raduju kao šef potrčku, kao zadrigli gazda fotelji, kao papuča nozi. I to je nepobitna istina.

Filip Krantić

Bauljanja srpskih levičara

Levičari. Potrebno je osvetliti ovaj pojam u svojoj političkoj konfuznosti. On je nedopustivo i idiotski preširok, ispunjen varijetetom pozicija i ideja koje  imaju samo jednu dodirnu tačku – anti-kapitalizam. Dobro, one su sve zajedno suprotstavljene kapitalizmu, ali i razne druge desničarske politike su suprotstavljene kapitalizmu. To u principu znači sve i ništa. Ali ono što danas ne znači, da ne ulazim u razlike ‘levice’ i ‘desnice’, je rušenje kapitalizma i nepravednih ekonomskih odnosa na kojima se on bazira. Ja sebe smatram revolucionarnim socijalistom, što znači da verujem da u krajnjoj instanci borbe protiv kapitala dolazi njegovo giljotiniranje, i da je to conditio sine qua non kretanja prema besklasnom društvu. Kad pogledam unazad kroz istoriju, vidim da su radničke partije, srpske socijal-demokrate sa Dimitrijem Tucovićem na čelu, jugoslovenski komunisti, boljševici, ili koje su već ime sebi davali u datim okolnostima, uvek najodlučnije odvajali sebe od drugih političkih opcija, jasno podvlačili crtu između svojih revolucionarnih težnji i svih ostalih reformatora i reakcionara, stavljajući do znanja kapitalistima, umetnicima, vladama, vojsci, žandarmima da ozbiljno planiraju radikalnu socijalnu promenu, i da ‘nema zezanja’. U poređenju sa njima, današnji takozvani ‘levičari’ predstavljaju, autističnu, izolovanu, intelektualnu javnost, koja se bavi čisto pitanjima socijalnih reformi bez revolucionarne perspektive, (u Komunističkom Manifestu se lepo može videti kako Marks i Engels ocenjuju tu felu), dalje, nemaju klasno utemeljenje, ne zastupaju klasne interese specifične podjarmljene klase, nego se izdaju za branioce i dobročinitelje ‘celog društva’ od strašnih posledica kapitalizma. Sve u svemu mutna voda.

Da budem jasan, ukazivanje na negativnu posledicu nije samo po sebi štetno, ali zaobilaženje uzroka je izbor da se pliva u mutnoj vodi u kojoj je fino i prijatno, pliva se sa ajkulama ali ne mora da im se gleda direktno u ralje. Kritikovati poredak a ne rušiti ga je uvek bio dobra zabava inteligencije koja ostaje u krugu (Dvojke) građanske politike.

 Kapital kao uzrok nedaća jednog dela čovečanstva i doktrina o njegovom ukidanju kroz revoluciju jesu rezultati razvoja marksističke teorije kojima se ona najoštrije i najsvesnije odvojila od ostalih građanskih teorija i stala uz proletarijat, i tu nema nazad. To je tačka koja MORA DA SE STRESIRA, to je njen najvažniji sastojak, član koji ne sme da podlegne kompromisu, ono oko čega nema trgovine, pregovaranja, revidiranja, 

  

 Sve ispod toga je reformizam, koji ima prolazno mesto u podizanju svesti o štetnosti kapitalizma, ali koji ako na kraju puta ne odabere stranu  ostaje da baulja tu gde baulja. Levičaru  su danas puna usta mera štednje, propadanja kulturnih institucija, nacionalizma, imperijalizma, sudbina imigranata, itd. ali direktnu konfrontaciju sa krivcem za sve to i njegovom bulumentom poslušnika mudro izbegava. Manje više zato što ga ovaj preko raznih fondacija, NGO-ova, agencija, stipendija izdržava, a ujedati ruku koja te hrani, složićete se, nije pametno. Levičar je samo bolje prerušeni, namazaniji, na socijalna pitanja osetljiviji liberal 21. veka sa starom dušom i starim pogledom na stvari.

Pored toga što levičar sa desničarem čuči u istom mraku građanske politike kao leva ruka kapitalizma, i falsifikuje socijalističku teoriju, odstranjujući njen najradikalniji činilac, on svoj nedostatak jasne klasno-političke pozicije  pokušava da nadomesti slušanjem turbo-folka i nošenjem air max-a. Pokušava da se namontira u radničku klasu, i misli u svojoj tupavoj malograđanskoj glavi, da koketiranjem sa proleterskom modom zastupa interese proletarijata. I tako nesretnik, luta od revidirane socijalističke teorije do popularne kulture trazeći u njoj malo klasne politike, čisto da opere savest. Ali kultura nikad ne može da bude zamena za političku praksu i političku teoriju, jer iako sigurno jeste izraz srca društveno-ekonomskog konflikta, tenzije, besa, revolta, nije svesno, organizovano traženje načina prevazilaženja odnosa koji ih uzrokuju. Po mom snažnom uverenju, radnička klasa danas i sve druge potlačene društvene klase koje vide svoj interes uz nju,  jedino mogu da ponovo pređu iz defanzive u ofanzivu na kapitalizam, svesnom, organizovanom, političkom akcijom kojoj služi novoizbrušena socijalistička teorija. I tu nema pardona.

U vezi sa ovom travestijom, treba pomenuti rad Darka Delića, velikog transvestita i kukavice, čiji tekstovi tu i tamo razotkrivaju klasnu pozadinu socijalnih fenomena, ali čija perspektiva je levičarski slabovida i šlihtarski romantična. Delić, koji ni u snu ne bi smeo da ličnim primerom stane iza praksi koje odobrava, mašta o emancipaciji radničke klase koja spava u kulturi njene omladine. Na njoj samo treba da se insistira, da se njene vrednosti omasove i kapitalizam će pasti. Ali šta je ta kultura u kojoj sam evo i ja odrastao? Konglomerat često kontradiktornih, instinktivno tačnih, ali nedovoljno jasnih predstava o lično-kolektivnoj sreći koju onemogućava neki sistem kome se treba suprotstaviti. Kako, zašto, na koji način? Egzaktna klasna svest tu takođe ne postoji. I to nije ništa loše, ali je činjenica. A ta svest se proizvodi  obrazovanjem, naporom, kroz borbu, vestačkim radom koji uvek transformiše spontani materijal, iskuje ga, izobrazi, podigne, izgradi do one visine gde se jasno vidi ko je ko, kako i pre svega ZAŠTO I KUDA.

Stoga, ova vrsta Levičara, koja je kvaran plod društveno-istorijskih okolnosti, predstavlja istovremeno i nedostatak autentične proleterske politike koja je svesna sebe i svog neprijatelja, i prepreku genezi takve politike. Koja uvek, kao što nas istorija obaveštava, kad tad bude pređena ili sklonjena. I zbog toga, treba biti najoštriji protivnik ovih jalovih i anemičnih levitacija koje vuku na građanštinu.

Filip Krantić

Kako zakon švercuje interes vladajuće klase

1) Sve ovo se odigralo u roku od jednog minuta. Istog trena kada je Oliver potrčao, stari gospodin se, stavivši ruku u svoj džep, i shvativši da mu nema maramice, oštro osvrnuo. Gledajući dečaka kako beži brzim koracima, sasvim razumljivo zaključio je da je on džeparoš; i vičući iz petnih žila„Stani lopove!“, sa knjigom u ruci, dao se u poteru za njim.

Međutim stari gospodin nije bio jedina osoba koja je digla halabuku. Vrdalama i Gospodin Bates, ne želeći da privuku opštu pažnju trčanjem niz praznu ulicu, povukli su se u najbliži ulaz iza ugla. Ubrzo su začuli viku, i videli Olivera kako trči, a onda, shvativši kako stvari stoje, okretno istupili napolje; i, takođe vičući „Stani lopove!“, pridružili se poteri kao savesni građani.

Iako su Olivera odgajali filozofi, nije bio teorijski upoznat sa prelepim aksiomom koji kaže da je samoodržanje prvi zakon prirode. Nepoučenog, međutim, pokrenuo ga je još više; toliko da je pojurio koliko ga noge nose, dok su stari gospodin i dva dečaka vikali i urlali za njim. „Stani lopove ! Stani lopove!“.

Postoji magična privlačnost u zvuku tih reči. Trgovac ostavlja svoju tezgu, kočijaš svoja kola; mesar baca svoje korito; pekar svoju korpu; mlekadžija svoju kantu; potrčko svoje pakete; školarac svoje klikere; radnik svoj pijuk; dete svoju krpenjaču. I tako trče, na vrat na nos, zbrda zdola, bezglavo: cepajući, vičući, vrišteći, rušeći prolaznike dok skreću oko uglova, uzbunjujući pse, plašeći živinu: a ulice, trgovi, dvorišta, odzvanjaju povikom.

„Stani lopove! Stani lopove“. Stotine glasova preuzima poklič, i pri svakom skretanju masa narasta. I tako lete, pljuskajući kroz blato, tutnjeći preko kaldrme: otvaraju se prozori, istrčavaju ljudi, rulja produžava napred, celokupna publika napušta predstavu usred raspleta, pridružujući se gomili koja hita, pojačava viku, i osvežava snagu pokliča, 'Stani lopove!Stani lopove!'

„Stani lopove! Stani lopove!“ Postoji neka strast za LOVOM NA NEŠTO duboko usađena u ljudskim grudima. Na jedno nesrećno dete bez daha, zadihano od iscrpljenosti; strah u njegovom pogledu, agonija u njegovim očima, krupne graške znoja cure niz njegovo lice; upinje svaki mišić kako bi umakao svojim goničima; a dok ga prate u stopu i približavaju mu se, istovremeno radosno pozdravljaju crpljenje njegove snage. „Hej, zaustavite ga za ime Boga, neka se neko smiluje!“

Najzad zaustavljen! Sjajan udarac. Dole na kaldrmi je; gomila ga nestrpljivo okružuje: svaki novopridošli se gura i lakta sa ostalima da bi bacio pogled. „Pomerite se!“ „Dajte mu vazduha!“ „Gluposti! On to ne zaslužuje.“ „Gde je gospodin?“ „Evo ga, dolazi niz ulicu.“ „ Napravite mesta za gospodina!“ „ Je li ovo dečak, gospodine!“ „Da.“

Charles Dickens

2) 1992 La Riots -- Dude Thinks Everything is Free

U ovom tekstu izložićemo radne uvide koje smo stekli čitajući Kritiku praktičkog uma, delo nemačkog filozofa, Imanuela Kanta, koje je dosta popularno u našoj faveli. Verujemo da je u njoj adekvatno prikazana metafizička osnova buržoaskog, građanskog, odnosno liberalnog prava.

Kritika praktičkog uma nastoji da pronađe princip morala koji je apsolutno nezavistan od načela vlastitog interesa, to jest sreće[1]. Da bi postupci mogli nositi epitet „moralan“, ne smeju biti determinisani ciljevima neke partikularne volje. Na primer, kada činimo neko moralno delo, ne bi trebalo da ga činimo zato što to u krajnoj liniji doprinosi većem stepenu našeg zadovoljstva, čak i kad je suptilno, duhovno. Jer kada bi moralni akti bili tretirani kao sretstvo za dostizanje sreće, onda bih ja u skladu sa svojim osećanjem zadovoljstva ili nezadovoljstva vršio neki moralni čin u odgovarajućoj prilici, dok bi neko drugi u sličnoj prilici propustio da ga izvede, opet sada s obzirom na njegovo osećanje zadovoljstva ili nezadovoljstva. Pored toga, osećanje zadovoljstva ili nezadovoljstva identične osobe je nestalno, menja predmete za koje se vezuje, pa jedan isti čovek može pri istovetnim okolnostima jednom npr. da učini neko milosrđe, a drugi put da odluči da produži dalje. Kada bi se moral temeljio na principu lične sreće, posledica toga bi bila da identičan čin jednom bude moralan, a jednom ne – da kažemo istinu kada nam odgovara laž bilo bi nemoralno. Takvo zasnivanje morala vodi u relativnost, pa reči „norma“ i „treba“ ne bi imali kategorički i objektivni smisao, već  hipotetički i subjektivan. Nešto treba „pod uslovom da...“, uslovom koji je za svako osećanje zadovoljstva ili nezadovoljstva subjektivan. Zasnivati moral na principu sreće znači, da tako kažemo - otvoriti mogućnosti da svako od nas radi šta hoće i kada hoće.

Nasuprot tome, Kant hoće da utemelji norme kao bezuslovne zakone koji važe  „objektivno“ i „univerzalno“, to jest takve koji zahtevaju poštovanje od „svih bića“ (ukoliko su umna) i u „svakoj“ prilici. Imperativ govorenja istine treba da se odnosi na svakoga, pod svim raznolikim uslovima, povoljnim ili nepovoljnim po aktera. Prema tome, pošto zasnivanje morala na načelu sreće, za sobom povlači obesmišljavanje objektivnih epiteta „moralan“ i „ispravan“, volja da bi bila autentično moralno determinisana, treba da bude determinisana nekim drugim „određujućim razlogom“, koji je od načela ličnog blagostanja apsolutno nezavistan.

Taj „određujući razlog“ se nalazi u moralnom zakonu koji propisuje čisti, a priorni Um, odnosno Kategoričkom Imperativu[2]. Na osnovu koga volja može oceniti koje su praktičke maksime moralne a koje nisu, a to čini tako što ih testira na to da li su pogodne da dobiju formu zakona. U ovom testiranju koje volja izvodi pomoću Kategoričkog Imperativa nalazi se momenat koji smo ranije pomenuli. Prilikom čitanja mesta koje ilustruje primenu Kategoričkog Imperativa, nameće se utisak da stvar kod Kanta nije sasvim „čista“.

 Parafraziramo primer. Neko nam na samrti poveri na čuvanje novac za svog rođaka, a da pri tom ne ostavi testament, i mi planiramo da novac zadržimo za sebe. Primena Kategoričkog Imperativa bi se sastojala u sledećem: nameravani čin proširimo u praktičku maksimu, a onda zamislimo kako bi izgledalo kada bi maksima bila opšti zakon postupanja u sličnim situacijama. Pošto bih u takvom zakonskom poretku mogao očekivati da novac koji poveravam prijatelju na čuvanje neće završiti u pravim rukama, ostavljanje depozita bi bilo besmisleno. Primećujem da „ja“ ne bih želeo da takva praksa postane bezuslovni zakon, što se ogleda u mojoj reakciji da bih hteo da (neko) napravi izuzetak i izneveri zakon u situaciji gde bi zalog bio moj interes. Testirana maksima se  ne odbacuje zbog  formalno-logičke protivrečnosti, već zbog „protivrečnosti volje“. To jest u momentu kada volja shvati da ipak ne bi htela da nešto bude opšti zakon postupanja.

Dakle, „ja hoću“ ili „ja neću“ da nešto bude zakon. Um na kraju računa na „odluku“ partikularne volje, kojoj on samo pruža formalnu ideju o opštem zakonodavstvu. Međutim, zašto ja ne bih mogao hteti suprotno? Zašto ne bih mogao hteti da prisvajanje depozita bude zakon, uprkos tome što znam da tada nikom ne bih mogao bezbedno da ga poverim? U tome me zaustavlja svest o sopstvenom interesu ili misao o posledicama po moj mogući interes u takvom poretku. Na umu imam svoju potencijalnu sreću, i sa tog stanovišta biram koja će maksima biti pogodna za opšte zakonodavstvo.

Međutim, kako se ovo razlikuje od principa lične sreće od koga Kant hoće da odveže moral, kako bi ga zavezao za Um? U čemu se sastoji racionalnost načela Uma, ako je ipak u vezi sa iracionalnim načelom od koga volja treba da se oslobodi? Šta volju sprečava da u moralnoj praksi ne sklizne u arbitrarnost, kada je u drugačijoj formi determinisana principom sreće?

Paradoksalno, čini se da  sama misao o sopstvenoj sreći daje odlučujući putokaz volji. Baš zato što pri vaganju maksime mislimo na sopstvenu dobrobit, ne možemo a da ne uspostavimo univerzalnu i objektivnu etičku normu. Druga strana paradoksa je, da ćemo zarad vlastite sreće odbaciti one maksime koje prvobitno za cilj imaju upravo našu sreću, kada uvidimo šta bi bilo kada bi one bile zakoni. Šta omogućava ovakav logički rezultat, kada je princip sreće prethodno tretiran kao neadekvatan da do njega dovede? Čini nam se da ga omogućava  prećutna pretpostavka koja je u igru od 4. paragrafa Kritike praktičkog uma, a koja protivreči onome što se prethodno tvrdilo:

 „... praktički propisi koji se njima (principima sreće) zasnivaju nikada ne mogu biti sveopšti, jer je određujući razlog moći žudnje utemeljen na osećanju zadovoljstva i nezadovoljstva, osećanju za koje se nikada ne može pretpostaviti da je sveopšte usmereno na iste predmete.“[3]

Ako je načelo sreće neupotrebljivo za uzemljenje univerzalističkog morala, na koji način sada uspeva da bude? Uspeva na osnovu neeksplicirane, protivrečne pretpostavke o identičnoj sreći svih.  

U svetlu prethodnog postavićemo hipotezu. Kant u krajnjoj liniji ipak zasniva moral na principu lične sreće, u formi pretstave o sigurnosti vlastite dobrobiti u mogućem zakonskom poretku. Međutim, ako je sreća uvek subjektivna ona ne može poslužiti za udaranje temelja. Jer bi u tom slučaju moralni zakon bio samo subjektivan propis, postavljen na podlozi privatnog afiniteta, i zato neobavezan za sve ostale. Ali ako moral ipak želimo da zasnujemo na načelu sreće, ne postoji drugi put, nego da pokušamo da tvrdimo obrnuto – da je načelo sreće objektivno. To jest, da pretpostavimo da je ideja sreće opšta, odnosno da su sva bića saglasna oko toga u čemu se sastoji. Budući da Kant kaže da je veza osećanja zadovoljstva ili nezadovoljstva sa svojim predmetima a posteriornog porekla ( što znači da zavisi od kontingentnog iskustva), iz prethodnog sledi da je pretpostavka o objektivnoj ideji sreće moguća jedino na osnovu problematične pretpostavke – da bića u svetu/društvu nužno imaju identične empirijske perspektive, i samim tim razvijaju identično osećanje zadovoljstva ili nezadovoljstva. 

Kad bih razmotrio maksimu koja bi recimo glasila „Kradi kad ti se ukaže prilika“, rukovođen idejom o opštem zakonodavstvu, shvatio bih da ne želim da moja maksima postane opšti zakon, jer bi u takvom poretku mogla da mi se obije o glavu. Međutim, u ovom rezonovanju se postulira opšta sklonost „ne hteti biti pokraden“. No, u slučaju da nemam nikakvu imovinu i zato nemam razloga da se plašim krađe, da li je u tom slučaju u mom interesu poredak u kome je krađa zabranjena? Zar ne bi sankcionisanje krađe osiguravalo interes vlasnika, dok bih ja prema njemu bio ravnodušan, budući da ne odagnava moj strah jer ga nemam pošto nemam materijalne osnove za njega, niti doprinosi tome da osnovu steknem? Kada se pretpostavlja da niko ne želi da bude pokraden, istovremeno se pretpostavlja opšti uslov tog interesa – da smo svi vlasnici. A taj uslov nije nužno, vanvremenski, a prirorno zagarantovan. 

Konstruišimo još jedan primer. Pošto se zamisli kao univerzalni zakon, maksima prelaženja ulice na pešačkom prelazu se ispostavi kao prihvatljiva svima. Da li je poštovanje tog zakona u interesu svih? Zamislimo situaciju, neki lekar treba da stigne do bolnice na drugom kraju grada u kojoj se nalazi čovek kome je urgentno potrebna operacija jer je teško povređen u udesu. Ali, na putu mu se pokvare kola, i on odluči da trči do bolnice, a gluvo je doba noći pa je prevoz proređen. U duhu kantijanskog morala, pošto zakon treba da važi „za svakoga“ i „uvek“, lekar bi trebalo da svaku ulicu savesno pređe na zebri, bez obzira što vreme curi. Poštovanje zakona u ovim okolnostima, nije u interesu svih, jer očigledno nije u interesu pacijenta. Zakon je uspostavljen na bazi potrebe za bezbednim saobraćajem, koja opet pretpostavlja opštu ispunjenost svog uslova – da smo svi i uvek učesnici saobraćaja.

Imajući u vidu da je pretpostavka o nužnom i bezuslovnom iskustvenom konsenzusu[4] ljudi neodrživa, koji je dodatni uslov potreban da bi se iz asimetrije perspektiva usaglasila opšta volja, i maksima izglasala za zakon koji je u interesu svih? One volje koje se ne nalaze na hegemonoj interesnoj poziciji, treba da sebe „u mislima“ postave na tu poziciju, da zamisle „šta bi hteli“, koji bi interes imali „kada bi“ bili „u tuđoj koži“. Isključene volje daju svoju saglasnost ostalim s obzirom na buduću priliku, za koju nije izvesno da će doći. Krštenje zakona se obezbeđuje time što fantaziranjem stičemo interes, koji aktuelno nemamo. Zakona koji idealno, u mislima zastupa opšti interes, a realno partikularni interes onih koji su nam nametnuli „svoju kožu“, odnosno perspektivu.

Toliko za sad, u skorijim analizama ćemo se detaljnije baviti pitanjem koje smo tek zagrebli.

---

[1] Kant definiše sreću kao „zadovoljnost celokupnim sopstvenim postojanjem“ koje ljudskom biću nije dato, već na kome radi vođen vlastitim osećanjem zadovoljstva i nezadovoljstva.

[2] Kategorički Imperativ je misao Uma o opštem zakonodavstvu: „Delaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva.“

[3] I. Kant, Kritika praktičkog uma, strana 29, Plato, Beograd, 2004.

[4] Koji, već smo reki, za sobom povlači interesni konsenzus.

Post-političko brvno Prve i Druge Srbije

Ovde će se izložiti postulat kritičkog stava koji je, smatramo, u srpskom kontekstu, prećutno, privatno i javno, dobro poznat jer je dominantan. Iz tog razloga, što, koji god problem da u ovom društvu postoji, on se, eksplicitno ili suptilno, u intelektualnoj, analitičkoj i drugoj javnosti, interpretira kritičkim diskursom liberalne ideologije, oslonjene na princip centralnih suprotnosti, čije ekipe po njoj pokrivaju sav socijalni, politički, kulturni, i  privatni teren- poprište sukoba.

Ali pre toga, želimo da u referenci naznačimo globalnu ideološku dimenziju, kulturalizovanog, post-političkog sukoba strana, koje u lokali imaju imena, „Prva Srbija“ i „Druga Srbija“. Dakle, šta one predstavljaju? Citiramo Žižeka:

„Naravno, Samuel Huntington je bio prvi koji je predložio najuspešniju formulu ove „kulturalizacije politike“ locirajući glavni izvor današnjih konflikata u „sukobu civilizacija“, što smo u iskušenju da nazovemo Huntingtonovom bolešću našeg vremena- kako on kaže, nakon Hladnog rata, „gvozdenu zavesu ideologije“ zamenila je „ljubičasta zavesa kulture“. Huntingtonova mračna vizija „sukoba civilizacija“ može izgledati kao pravi opozit svetloj nadi Francisa Fukuyame o Kraju Istorije u vidu globalne liberalne demokratije: šta može biti različitije od Fukuyamine pseudo-hegelijanske ideje o »kraju istorije« (ultimativna Formula najboljeg mogućeg socijalnog poretka je nađena u liberalnoj demokratiji, nema sada mesta za dalji konceptualni progres, postoje samo empiričke prepreke za prevazilaženje), od Huntingtonovog »sukoba civilizacija« kao glavne političke borbe XXI veka? »Sukob civilizacija« JESTE politika na »kraju istorije«.“

„Savremeni liberalizam formira kompleksnu mrežu ideologija, institucionalnih i ne-institucionalnih praksi; međutim, u osnovi ove raznovrsnosti je bazična opozicija u koju se uzda celokupna liberalna perspektiva, opozicija između onih kojima vlada kultura, totalno determisanih životom-svetom u kom su rođeni, i onih koji samo “uživaju”svoju kulturu, koji su iznad nje, slobodni da izaberu drugu kulturu. Ovo nas dovodi do sledećeg paradoksa: ultimativni izvor varvarizma je sama kultura, nečija direktna identifikacija sa partikularnom kulturom je ono što ga čini  netolerantnim prema drugim kulturama. Prema tome, bazična opozicija je u vezi sa opozicijom između kolektivnog i individualnog: kultura je po definiciji kolektivna i partikularna, parohijalna, isključiva prema drugim kulturama, dok-sledeći paradoks- je da je individua univerzalna, mesto univerzalnosti, dok god se on/ona istrgne i uzdigne iznad svoje partikularne kulture.“

U postmodernom, post-političkom dobu, ili u tranzicionoj Srbiji, svi oblici unutrašnjih društvenih i političkih problema, trvenja i nemira su interpretirani kao „još jedan“ primer „civilizacijskog sukoba“ Prve i Druge Srbije. Prva je, u ovoj kulturalizovanoj postavci, nosilac parohijalne svesti, konzervativnih stavova, nacionalistička, autoritarna, isključiva prema drugima, pohlepna, ekscesivna, sklona da sporove rešava nasiljem itd. Druga je mondijalistička, demokratska, liberalna, tolerantna, legalistička, senzibilisana za različitosti, otvorena za dijalog u sporovima. Prva je skupina nemodernih subjekata, a druga skupina modernih subjekata.

           

Kao što smo rekli,  bazična opozicija ovog začaranog kruga Prve i Druge Srbije, jeste princip na kojem se temelji ukupna domaća analiza (u kojoj, u tom smislu, participira i takozvana neformalna levica, i levi liberali) društvenih i političkih događanja. Koji, mi smatramo, mora biti  probijen i odbačen, ako reinvencija materijalističke-marksističke i politički revolucionarne teorije treba da ponovo stupi na scenu, i usmeri korenitu promenu ovog prostora, koji se nalazi u konfuznom grču, bez reflektora koji bi bacio svetlo van ograđenog igrališta ideologije, i unapred podeljenih karata, van igre „ il' si Prva il' si Druga“.

Pređimo na stvar. Osnovna kritička operacija liberalnog (hegemonog) ideološkog diskursa je da detektuje osnov problema, od kriminala, nasilja na stadionima, ulici, u porodici, do slučajeva krupne državne korupcije, homofobije, rasizma, i rezultata demokratskih izbora itd., u tome što se akteri, činioci dešavanja rukovode „ prvosrpskom“ etikom kao „određujućim razlogom“ svojih postupanja , ili drugačije rečeno, „prvosrpska“, parohijalna, nacionalistička, pohlepna, kriminalna svest je zajednička svima njima. Drugi, prosvetiteljski korak i zahtev, koji liberalna ideologija postavlja, je pitanje, kako da se te svesti, „ti ljudi“, oslobode, kako da svoje „lažne“ predstave, odnosno predrasude o tome šta je ispravno a šta ne, koje determinišu njihovu praksu, zamene „pravim“: modernim, humanističkim, demokratskim, legalističkim, tolerantnim? Ovo je, verujemo ideološko-analitička matrica koja se po automatizmu primenjuje na sijaset pitanja.

Nabacujemo nekoliko primera radi ilustracije. U emisiji Insajder, kada se kritikuju krupni kapitalisti i političari, osnovni problem, se neće videti u egzistenciji krupnog kapitala koji, u svojoj prirodnoj potrebi da traži najbolje uslove poslovanja, ne bira sredstva, nego u tome što se radi o „domaćim kapitalistima“ i što su „zaradili prvi milion za vreme Miloševića“.Oba treba da impliciraju da su stekli „nemoralnu“ „naviku“, „običaj“ da obezbeđuju profit ilegalnim putevima; u istoj epizodi, u intervjuu sa poslanikom umešanim u korupcionašku aferu, osvetljava se  jedino savest zvaničnika,“kako su političari mogli“ da izmene zakon i daju im gratis vredno gradsko zemljište, poslanik daje odgovor sa cinizmom između redova, kome treba, zato što podseća na ono što je strukturna činjenica, odati priznanje: „Vidite, političke partije se finansiraju iz dobrovoljnih priloga građana, e sad, što su jedni građani imućniji od drugih..." ( klasičan slučaj onoga što Marks naziva „delovanjem »partikularnosti« građanskog društva, odnosno privatnog vlasništva, na univerzalnost države ).

 Ili, primer iz diskusije o pitanju slobode medija u regionu, u kojoj predstavnica nekog od domaćih novinarskih udruženja izjavljuje: „ Političari su ovde „navikli“ da im mediji budu produžena ruka i služe kao lični dobošar“, dok u drugoj javnoj diskusiji na istu temu, neko izriče ono što je verovatno bliže istini pitanja o slobodi medija: „U Srbiji se danas ne može desiti, kao ranije, da po direktivi političara urednici novinskih kuća budu smenjeni, a da novinarska udruženja ne intervenišu, naš problem je drugi, to što je novinarstvo postalo jedan veliki bordel, neki novinari se prodaju skupo, a drugi za male pare“.

Ili, kada se govori o ponašanju navijača i nasilju među decom propalog i pauperizovanog radništva, razlozi se traže u „duhu Devedesetih“ koji među njima misteriozno kruži ili u preživelim „tajnim državnim strukturama“ u istom duhu, koje ih regrituju i od njih pripremaju „paravojne formacije“ za neko vreme koje dolazi.

 Ili, kada se hoće da se identifikuju „određujući razlozi“ svih poteza grada oko belvilskih Roma, oni se, ipak, uprkos prizvuku levičarske retorike, traže i nalaze u „državnom fašizmu“ oličenog u Draganu Đilasu, umesto u državnom aparatu koji služi slepom interesu kapitala ( i kome bi verovatno služio da se na mestu Roma našao bilo ko drugi ), kome je u jednoj prilici odgovaralo da Romi na neko vreme budu ograđeni, a u drugoj da budu i sklonjeni iz blizine luksuznih apartmana na atraktivnoj lokaciji, namenjenih za izdavanje i prodaju novoj srpskoj buržoaziji, kojoj se verovatno ne mili da plaća da bi gledala siromaštvo u svojoj blizini. Pa tako je, neformalna levica u savezu sa liberalima, 2009. revoltirano otišla na protest ispred Delta Sitija pod paroloma: „Banjica-Jasenovac-Belvil“, „Nećemo fašiste, nećemo rasiste, nećemo lopove, nećemo logore”, „Smrt državnom fašizmu!”, „Ljudi iza žice imaju lice”itd.

Ovaj osnovni manir, projektovanja parohijalne svesti Prve Srbije sa svojim idejama i vrednostima, u osnov fenomena, kao njegov dominantni uzrok, je glavna operacija liberalne ideologije kod nas u svom  vidu kritičke analize ukupnog stanja stvari. Druga, liberalna Srbija u šarenom spektru fenomena uvek vidi jedan zajednički imenitelj, uvek vidi pešadiju Prve Srbije koja se kao pandemonium uporno vraća i opire modernizaciji. Zatim, sledi jednako neumoran zahtev Druge Srbije, čije ispunjenje bi se smatralo razrešenjem, da Prva Srbija mora da postane Druga Srbija, to jest, da, „krive“ predstave konačno zameni „pravim“, „lošu svest“ „dobrom svešću“, a sredstvo za to, liberalna ideologija/teorija nalazi u Istinitom Znanju, odnosno prosvetljenju, koje Prva Srbija treba da usvoji da bi njena „loša svest“ postala „dobra svest“. Dakle, potrebna je, pre svega, disciplina „edukacije“, koja ako ne uspe, treba da se ponavlja, ako i to ne uspe, preostaju aparati represije, dok god se suparniku istina ne utuvi u glavu, i on konačno shvati da „to ne može tako“ i da „postoji neki red“.

Rezimirajmo kategorije ove kritike: dakle, „svest“, „predstava“, „znanje“.

Konstatujmo granice kritike s obzirom na njih, ona je nužno, uvek „subjektivistička“ i „idealistička“(usmerena na apstraktnu, izolovanu, individualnu ili kolektivnu svest, kao svoju metu), „neposredovana“( ne bavi se objektivnim uslovima razvoja ideja, predstava svesti), „moralna“ i moralistička. I, ona ne može da objasni uspešno ono što želi da objasni- „večno vraćanje“ svesti i predstava Prve Srbije , i ne može da temeljno postigne ono što želi da postigne- kako da Prva Srbija postane Druga Srbija ( ovde pre svega mislimo na pitanje „tolerancije“ manjinskih grupacija).

Smatramo da, marksistička-materijalistička teorija, koja je u istorijskoj defanzivi, mora da odbaci ovu prećutnu,  jednostranu, idealističku, humanističku, moralističku i ideološku koncepciju analize, i da umesto nedovoljnih i nepotpunih, rehabilituje svoju pojmovnu aparaturu i ideju dovoljnih, objektivnih i materijalističkih činilaca društvene promene. Kao i da ne prepusti liberalnoj teoriji rešavanje onih pitanja koja jesu važna (nacionalizma, rasizma), koja bi doduše, bila strukturno rešavana metodom koje se liberali zapravo na mrtvo plaše, osim ako, nisu mrtvi ozbiljni, dosledni liberali- a time bi, u tom slučaju, to upravo prestali da budu.

Na šta u stvari mislimo? Još malo ćemo stvar pogledati iz začaranog kruga, iz koga, u stvari, teško da možemo za sada da izađemo, iako smo približno odredili njegove radne pojmove i markirali ograničenja koja oni za sobom povlače. U sledećem tekstu, ćemo se pomoću Žižeka, pozabaviti pitanjem modernizacije subjekta.