Umetnost klasne borbe: zašto gazdi treba informer?

Neke od večitih i užasno teških briga svakog kapitaliste su, kako da radnike održi u poslušnosti i disciplini, da se repromaterijali racionalno troše, mašine održavaju u dobrom stanju, zaposleni na posao dolaze na vreme, budu ljubazni prema mušterijama, ne bune se ako kasni plata, rade neplaćeno prekovremeno, posao obavljaju brzinom koju diktiraju porudžbine i profit. Kakve ima veze što ga je baja ubacio u petu!

Težak je kapitalistički hleb, gorak je i opor njegov ukus. Kapitalista mora radnike da drži pod stalnom kontrolom i pritiskom 12 sati dnevno, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini. Zbog toga, njemu su potrebni menažeri, poslovođe, nadzornici koji će se pobrinuti da sve ide kako treba, kako bi on uveče mogao da se, sa bar malo manje stresa, svojim BMW Gran Coupe-om odveze u svoj petosobni stan na Neimaru. 

Pored toga, kapitalisti je potreban i jedan unutrašnji faktor kontrole. Trojanski konj pomoću koga će imati pristup stavovima, mislima, raspoloženju, planovima radnika, koji će iznutra stvarati trzavice, nepoverenje, svađu, podeljenost, i uopšte preusmeravati nezadovoljstvo i podrivati borbenu konsolidaciju radnika prema njemu. Ta osoba, jedan ili više radnika, u narodu poznat kao 'drukara', 'taster', 'cinkaroš', neizostavni je deo mehanizma kapitalističke eksploatacije, njegov mali, ali bitan šraf. Koji nam samo pokazuje, do koje mere je namučenom kapitalisti važno da radni proces teče glatko, kako bi profit mogao da leže redovno. Jer ipak, toliko je računa koji čekaju na naplatu. Infostan jedan, pa drugi, pa treći...

Kapitalista vrbuje informere tako što im obećava nešto za uzvrat, napredak u firmi, viši čin ako mu došaptavaju šta se dešava, takođe često podmuklo koristi njihovu tešku materijalnu situaciju, obezbeđuje im smeštaj i drugu pomoć. I na taj način glumi altruistu, ali ne zato što ima neke simpatije prema tom radniku, nego ga na najbeskrupulozniji način iskorišćava da bi sasekao povezivanje i prepoznavanje zajedničkog interesa radnika, koji je sa kapitalističkim u dijametralnoj suprotnosti. A njegov interes je - višak rada. Koji on mora da u kontinuitetu, bez prekida, protesta, štrajkova, cedi iz radnika 12 sati dnevno, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini. 

Dakle, cilj klasne borbe kapitaliste sa radnicima je svakodnevno osvajanje njihovog viška rada, uz što je moguće nižu isplatu nadnica. ''Više radnih sati : niže plate'', to je formula koju kapitalista uvek zabrinuto nosi u glavi, i koja mu neretko kvari nedeljni ručak u Maderi. Ta borba je veoma ogorčena i iznurujuća, jer u njoj on mora neprestano da pobeđuje. Njemu je do nje toliko stalo da on poseže i za najprljavijim trikovima kojih može da se seti. Zbog čega? Zato što zna da ako jednom izgubi, ako se proizvodnja zaustavi, počeće da gubi i drugi i treći put, i dok smo rekli piksla, on je već u problemima. Pauzira se dotok novca, profit stagnira ili još gore opada, moraće da pređe sa BMW iz serije 4 na BMW iz serije 3, i možda čak proda jedan od 5 stanova.

Prema tome, kapitalista NIKAKO ne želi da se radnici udruže protiv njega, jer onda možda mogu da zaustave proizvodnju. Ili ne daj bože košmarnog scenarija, preuzmu direktnu kontrolu nad lično njegovom, teškom mukom, sa njegovih deset prstiju izgrađenom fabrikom. Iako na ulici šeta dosta rezervne radne snage, koja bi mogla brzo da zameni neposlušne radnike, i mimo toga što iza sebe ima policiju i državu koja može da njemu siročetu pomogne da povrati lokal i mašine, opšta  dinamika poslovanja mu ne dozvoljava nepredviđene fluktuacije u proizvodnji. Jer vreme je novac, a tajm aut je loš za posao. 

Kapitalista ima obaveze i prema drugim kapitalistima, od kojih nabavlja sirovine, gas, benzin, vraća kredite bankama, tu su i carine, mito za političare, mito za inspekciju, porez državi za struju, vodu, itd. Zbog svega toga, biznis mora uvek da se vrti. Zaustavljanje proizvodnje se negativno odražava na njegov profit zato što je izvor njegovog bogatstva usahnuo, tačnije pobunio se, i on je sad zbunjen i uplašen. Pošto su se troškovi uvećali, njegov profit će pasti sa 200 na 100 procenata, tog leta će možda, bruke i sramote, morati da letuje na Majorci, umesto na Tajlandu, a njegov ker će preći sa hrane bazirane na ćuretini, na prostiju piletinu.  

Stoga, višak rada koji radnici predaju kapitalisti je EPICENTAR sveukupnog njegovog luksuza i materijalnog statusa. Sve što on poseduje, ti kamioni, avioni, svo to bahato izobilje, je opredmećeni rad radnika koji sa svojom platom od 20 hiljada sve to, može samo da sanja. Dakle, sva ta kurčevita čudesa proizvodi radnik, i onog trenutka kad on stane sa svojom aktivnošću, nastaje frka, panika, glavobolja za kapitalistu.On mora da pregovara, natera ili nađe drugu živu radnu snagu, što takođe iziskuje vreme, koja bi što je urgentnije moguće, nastavila sa procesom proizvodnje i produžila da ga hrani. 

Znači, možemo nedvosmisleno da zaključimo, bez radnika, bez viška rada koji on ulaže u proizvodnju, kapitalista je jedna velika nula, samo naduvena pijavica koja se hrani krvlju radnika, bez koje ga čeka, izvesna finansijska smrt. Duboko svestan te činjenice, kapitalista uporedo sa svim troškovima, izdacima, brigama, permanentno vodi računa da se radnici - ne organizuju  protiv njega- i zato grozničavo šteluje i najmanji detalj da do toga ne dođe. 

U ovome se dakle sastoji suština klasnog rata. S obzirom na to, sada kada znamo kog manevra se u tom ratu kapitalista najviše plaši, hvatamo jasan signal i možemo sa sigurnošću da tvrdimo da su 1) sindikalna i politička organizacija radnika na temelju zajedničkog interesa 2) obustavljanje proizvodnje 3) i svest o svojoj klasnoj poziciji i vrednosti u društveno-proizvodnoj strukturi, ciljevi kojima radništvo treba i mora da teži danas jednako kao pre sto godina. Svakako, uslovi u kojima bi se to odvijalo nisu isti kao pre sto godina. Velika, možda veća nego ikada, ideološka, državna i politička premoć je na strani kapitaliste, ali istina MATERIJALNE SUŠTINE društvenog odnosa je ostala nepromenjena. A to je, da radnik izdržava čitavu kapitalističku klasu, i da njegovo oslobođenje kao i oslobođenje celog društva, može da nastupi jedino preko tela propasti te sponzorisane, parazitske klase.

Filip Krantić