Osnovi kritike političke ekonomije, beleška 1: švercovanje kapitalističkih uslova proizvodnje kao uslova proizvodnje uopšte

• Marks skreće pažnju na ideološki potez  buržoaskih teoretičara ekonomije, koji se sastoji u tome da 'uslove proizvodnje uopšte' ili svake proizvodnje identifikuju sa posebnim, istorijski razvijenim, prolaznim, uslovima kapitalističkog modela proizvodnje. Oni 'određenja' (privatno vlasništvo, najamni rad) proširuju na 'sve' sisteme proizvodnje. Prema tome, sa pozicije kapitalističkog ekonomiste nemoguća je proizvodnja ako se ona ne vrši pod kapitalističkim uslovima, ako sredstva proizvodnje nisu u privatnim rukama, odnosno ako ne postoji klasa koja sa druge strane raspolaže samo svojim radom.

• Dakle, treba da se ima na umu da ne postoji apstraktna, univerzalna proizvodnja 'uopšte' koja ima svoje isto tako univerzalne i večne uslove proizvodnje. Tokom istorije, smenjivali su se različito određeni sistemi društvene proizvodnje: lovačko-sakupljačka društva, robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam, i ako među njima ima opštih određenja, univerzalnih karakteristika koje se provlače kroz celokupnu genezu ljudskog društva, to su ipak specifični proizvodni sistemi koji su zahtevali partikularne uslove funkcionisanja. 'Privatno vlasništvo' nije uvek bilo supstrat proizvodnog procesa jer su postojala društva koja su prisvajala prirodu i kroz ne-privatno, komunalno vlasništvo. Društvo koje dominantno ima potrebu za robovskim radom nije identično onom kome treba najamni rad. Rat između američkog Juga i Severa je izbio baš zbog različitog interesa dva modusa proizvodnje.

• Prema tome kapitalistički uslovi  proizvodnje omogućuju samo kapitalističku proizvodnju, kapitalističko društvo, koncentraciju bogatstva u buržoaskoj klasi. Ali to nikako ne znači da je nemoguće proizvoditi van tih posebnih, istorijski određenih okvira.

• Citat: ,, Proizvodnja treba da bude prikazana za razliku od raspodele itd., kao obuhvaćena večnim, od istorije nezavisnim prirodnim zakonima, kojom prilikom se onda ispod žita, poturaju građanski odnosi kao neoborivi prirodni zakoni društva  in abstracto. Ovo je više ili manje svesna svrha čitavog postupka.''

Umetnost klasne borbe: zašto gazdi treba informer?

Neke od večitih i užasno teških briga svakog kapitaliste su, kako da radnike održi u poslušnosti i disciplini, da se repromaterijali racionalno troše, mašine održavaju u dobrom stanju, zaposleni na posao dolaze na vreme, budu ljubazni prema mušterijama, ne bune se ako kasni plata, rade neplaćeno prekovremeno, posao obavljaju brzinom koju diktiraju porudžbine i profit. Kakve ima veze što ga je baja ubacio u petu!

Težak je kapitalistički hleb, gorak je i opor njegov ukus. Kapitalista mora radnike da drži pod stalnom kontrolom i pritiskom 12 sati dnevno, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini. Zbog toga, njemu su potrebni menažeri, poslovođe, nadzornici koji će se pobrinuti da sve ide kako treba, kako bi on uveče mogao da se, sa bar malo manje stresa, svojim BMW Gran Coupe-om odveze u svoj petosobni stan na Neimaru. 

Pored toga, kapitalisti je potreban i jedan unutrašnji faktor kontrole. Trojanski konj pomoću koga će imati pristup stavovima, mislima, raspoloženju, planovima radnika, koji će iznutra stvarati trzavice, nepoverenje, svađu, podeljenost, i uopšte preusmeravati nezadovoljstvo i podrivati borbenu konsolidaciju radnika prema njemu. Ta osoba, jedan ili više radnika, u narodu poznat kao 'drukara', 'taster', 'cinkaroš', neizostavni je deo mehanizma kapitalističke eksploatacije, njegov mali, ali bitan šraf. Koji nam samo pokazuje, do koje mere je namučenom kapitalisti važno da radni proces teče glatko, kako bi profit mogao da leže redovno. Jer ipak, toliko je računa koji čekaju na naplatu. Infostan jedan, pa drugi, pa treći...

Kapitalista vrbuje informere tako što im obećava nešto za uzvrat, napredak u firmi, viši čin ako mu došaptavaju šta se dešava, takođe često podmuklo koristi njihovu tešku materijalnu situaciju, obezbeđuje im smeštaj i drugu pomoć. I na taj način glumi altruistu, ali ne zato što ima neke simpatije prema tom radniku, nego ga na najbeskrupulozniji način iskorišćava da bi sasekao povezivanje i prepoznavanje zajedničkog interesa radnika, koji je sa kapitalističkim u dijametralnoj suprotnosti. A njegov interes je - višak rada. Koji on mora da u kontinuitetu, bez prekida, protesta, štrajkova, cedi iz radnika 12 sati dnevno, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini. 

Dakle, cilj klasne borbe kapitaliste sa radnicima je svakodnevno osvajanje njihovog viška rada, uz što je moguće nižu isplatu nadnica. ''Više radnih sati : niže plate'', to je formula koju kapitalista uvek zabrinuto nosi u glavi, i koja mu neretko kvari nedeljni ručak u Maderi. Ta borba je veoma ogorčena i iznurujuća, jer u njoj on mora neprestano da pobeđuje. Njemu je do nje toliko stalo da on poseže i za najprljavijim trikovima kojih može da se seti. Zbog čega? Zato što zna da ako jednom izgubi, ako se proizvodnja zaustavi, počeće da gubi i drugi i treći put, i dok smo rekli piksla, on je već u problemima. Pauzira se dotok novca, profit stagnira ili još gore opada, moraće da pređe sa BMW iz serije 4 na BMW iz serije 3, i možda čak proda jedan od 5 stanova.

Prema tome, kapitalista NIKAKO ne želi da se radnici udruže protiv njega, jer onda možda mogu da zaustave proizvodnju. Ili ne daj bože košmarnog scenarija, preuzmu direktnu kontrolu nad lično njegovom, teškom mukom, sa njegovih deset prstiju izgrađenom fabrikom. Iako na ulici šeta dosta rezervne radne snage, koja bi mogla brzo da zameni neposlušne radnike, i mimo toga što iza sebe ima policiju i državu koja može da njemu siročetu pomogne da povrati lokal i mašine, opšta  dinamika poslovanja mu ne dozvoljava nepredviđene fluktuacije u proizvodnji. Jer vreme je novac, a tajm aut je loš za posao. 

Kapitalista ima obaveze i prema drugim kapitalistima, od kojih nabavlja sirovine, gas, benzin, vraća kredite bankama, tu su i carine, mito za političare, mito za inspekciju, porez državi za struju, vodu, itd. Zbog svega toga, biznis mora uvek da se vrti. Zaustavljanje proizvodnje se negativno odražava na njegov profit zato što je izvor njegovog bogatstva usahnuo, tačnije pobunio se, i on je sad zbunjen i uplašen. Pošto su se troškovi uvećali, njegov profit će pasti sa 200 na 100 procenata, tog leta će možda, bruke i sramote, morati da letuje na Majorci, umesto na Tajlandu, a njegov ker će preći sa hrane bazirane na ćuretini, na prostiju piletinu.  

Stoga, višak rada koji radnici predaju kapitalisti je EPICENTAR sveukupnog njegovog luksuza i materijalnog statusa. Sve što on poseduje, ti kamioni, avioni, svo to bahato izobilje, je opredmećeni rad radnika koji sa svojom platom od 20 hiljada sve to, može samo da sanja. Dakle, sva ta kurčevita čudesa proizvodi radnik, i onog trenutka kad on stane sa svojom aktivnošću, nastaje frka, panika, glavobolja za kapitalistu.On mora da pregovara, natera ili nađe drugu živu radnu snagu, što takođe iziskuje vreme, koja bi što je urgentnije moguće, nastavila sa procesom proizvodnje i produžila da ga hrani. 

Znači, možemo nedvosmisleno da zaključimo, bez radnika, bez viška rada koji on ulaže u proizvodnju, kapitalista je jedna velika nula, samo naduvena pijavica koja se hrani krvlju radnika, bez koje ga čeka, izvesna finansijska smrt. Duboko svestan te činjenice, kapitalista uporedo sa svim troškovima, izdacima, brigama, permanentno vodi računa da se radnici - ne organizuju  protiv njega- i zato grozničavo šteluje i najmanji detalj da do toga ne dođe. 

U ovome se dakle sastoji suština klasnog rata. S obzirom na to, sada kada znamo kog manevra se u tom ratu kapitalista najviše plaši, hvatamo jasan signal i možemo sa sigurnošću da tvrdimo da su 1) sindikalna i politička organizacija radnika na temelju zajedničkog interesa 2) obustavljanje proizvodnje 3) i svest o svojoj klasnoj poziciji i vrednosti u društveno-proizvodnoj strukturi, ciljevi kojima radništvo treba i mora da teži danas jednako kao pre sto godina. Svakako, uslovi u kojima bi se to odvijalo nisu isti kao pre sto godina. Velika, možda veća nego ikada, ideološka, državna i politička premoć je na strani kapitaliste, ali istina MATERIJALNE SUŠTINE društvenog odnosa je ostala nepromenjena. A to je, da radnik izdržava čitavu kapitalističku klasu, i da njegovo oslobođenje kao i oslobođenje celog društva, može da nastupi jedino preko tela propasti te sponzorisane, parazitske klase.

Filip Krantić

  

Veliki burazeri balkanskih nacionalizama

Razjedinjenost malih naroda je uvek u interesu velikih sila. Njima se tako lakše manipuliše i nameću uslovi pod kojima krupna buržoazija moćnih i velikih država iz njih izvlači profit, bilo kroz bankarske kredite, bagatelno otkupljivanje radne snage ili uvaljivanje jeftinijih proizvoda pod parolom ‘slobodnog tržišta’. U vezi sa tim, nacionalizam je u balkanskom kontekstu, priča za ovce koje misle da će ih vukovi kojima se predaju učiniti jednim od njih, a na kraju ispadaju pojedene ovce nad ovcama. Samo što na meniju svetskih sila najčešće bude narod, a ne šovinističke kolovođe i domaći privrednici, kojima se u procesu pripremanja hrane bacaju po koje koske, u obliku malo moći, desetak miliona evra ili dela tržišta. A u slučaju da ne slušaju ili nisu sposobni ima ko hoće i može. Sjaše Kurta jedne partije da uzjaše Murta ex-četničke frakcije.

Javna je tajna sa kojim vukom svaka balkanska država/entitet  pleše, Albanija i Crna Gora su se bacile u ruke Amerike/Evrope ,bošnjački i hrvatski deo Bosne i Hercegovine takođe, prvi pored toga sa pogledom na narastajuću Tursku, Srbija je razvučena između navodne bratske Rusije i Evro-amerike, Republika Srpska isto, albanska buržoasko-politička klika je pod tutorstvom SAD sebi iščupala autonomiju Kosova, itd.

Vlade ovih rascepkanih i nejakih država gledaju na susede sa najvećim mogućim podozrenjem, a na svoje vukove širom otvorenih očiju punih očekivanja. Iako nemamo više bratoubilačke ratove, imamo stanje u kome buržoasko-političke vođe ovdašnjih naroda gledaju da ‘tranzi-nacionalne interese’, kako nam ih oni predstavljaju, ostvare u okviru nekog kolko tolko demokratsko-pravnog poretka, sa vetrom u leđima koji duva iz ovog ili onog imperijalističkog bloka. I onda tu imate razne igre pritisaka i preganjanja koji rezultiraju u tome, da se i hrvatski, i srpski, i crnogorski, i albanski radnik nalazi na ulici. A ako ne tamo, onda u stanju najsramnije obespravljenosti i izrabljivanja od strane kapitaliste, kome kumuje država.

 Ukupno gledano, momentalno ne postoji  vlast na Balkanu koja ne zastupa interes nemačkog, austrijskog, italijanskog, ruskog, američkog poslodavca-bankara i domaćeg tajkuna. I time direktno rade protiv svog naroda(!). Marksizam nas uči da, u kapitalizmu postoji samo klasni interes i da je nacionalni interes fantazam iza koga stoji samo alavost domaće i strane vladajuće klase. Ovo je takođe član marksizma oko koga NEMA POPUŠTANJA. Jer, ponovno oživljavanje internacionalizma proletarijata je apsolutno nužni taktički korak u klasnoj borbi, koji mora da sustigne više nego uigrani internacionalizam buržoazije.  Znači, ako se naši protivnici drže među sobom, prepoznaju zajedničke materijalne interese, pajtaški ih ruku pod ruku sprovode, onda razum, svakodnevna zdrava pamet nalaže da povučemo isti potez. Međunarodno socijalno i političko organizovanje proletera - je stvar najlogičnije i najnužnije samoodbrane.

Nacionalizme kao političko-vojno-osvajačke konfrontacije među balkanskim narodima smo videli više puta u prošlom veku. Iza većine njih, je stajao jedan imperijalistički džin koji mu je obećavao kule i gradove huškajući ga na krvavi sukob sa komšijom. Nekada su to bili nacisti i italijanski fašisti, a sada EU i SAD koji, putem kontroverznih odluka Haškog suda, ‘pristupnih’ uslovljavanja, na podmukliji, diplomatičniji način održavaju tihu vatru netrpeljivosti među radničkim klasama na Balkanu.

Srbija se stalno kune u Rusiju i pred njom paradira, ali pretnje ‘zavrtanja’ lako razvejavaju rusofilske iluzije, i pokazuju šta kome od koga u stvari treba. Dakle, ruski medved nije topli plišani meda nego kapitalistička grabljivica. U skorašnjem fudbalskom incidentu i diplomatskim posetama albanske elite su pokazale da imaju visok nivo samopouzdanja, što je verovatno rezultat slepe vere u SAD. Međutim, brojni su primeri da su kolonijalne računice velikih predatora na kraju ostavljale na cedilu dojučerašnje saveznike. Dalje, u Srbiji se u poslednje dve i po decenije, uz velikodušnu asistenciju države, i  malograđanskih ideologa u raznim oblicima, u maničnim razmerama i do obnevidelosti razvio nacional-patriotizam, pomešan sa ostacima Jugo-nostalgije, do te mere da narod ne zna gde udara, i na koga treba udariti, a slična je priča i kod suseda. Svetlu tačku predstavljaju nedavni protesti u Mostaru,Tuzli, Sarajevu i drugim bosanskim gradovima, gde se bes naroda nedvosmisleno usmerio ka poslušničkom režimu vladajuće klase.  Zato da zaključimo, jedini narodni neprijatelj u Srbiji, Hrvatskoj, u Bosni, na Kosovu, Crnoj Gori, jesu domaće i inostrane političko-tajkunsko-bankarske elite koje se jedna drugoj raduju kao šef potrčku, kao zadrigli gazda fotelji, kao papuča nozi. I to je nepobitna istina.

Filip Krantić

Bauljanja srpskih levičara

Levičari. Potrebno je osvetliti ovaj pojam u svojoj političkoj konfuznosti. On je nedopustivo i idiotski preširok, ispunjen varijetetom pozicija i ideja koje  imaju samo jednu dodirnu tačku – anti-kapitalizam. Dobro, one su sve zajedno suprotstavljene kapitalizmu, ali i razne druge desničarske politike su suprotstavljene kapitalizmu. To u principu znači sve i ništa. Ali ono što danas ne znači, da ne ulazim u razlike ‘levice’ i ‘desnice’, je rušenje kapitalizma i nepravednih ekonomskih odnosa na kojima se on bazira. Ja sebe smatram revolucionarnim socijalistom, što znači da verujem da u krajnjoj instanci borbe protiv kapitala dolazi njegovo giljotiniranje, i da je to conditio sine qua non kretanja prema besklasnom društvu. Kad pogledam unazad kroz istoriju, vidim da su radničke partije, srpske socijal-demokrate sa Dimitrijem Tucovićem na čelu, jugoslovenski komunisti, boljševici, ili koje su već ime sebi davali u datim okolnostima, uvek najodlučnije odvajali sebe od drugih političkih opcija, jasno podvlačili crtu između svojih revolucionarnih težnji i svih ostalih reformatora i reakcionara, stavljajući do znanja kapitalistima, umetnicima, vladama, vojsci, žandarmima da ozbiljno planiraju radikalnu socijalnu promenu, i da ‘nema zezanja’. U poređenju sa njima, današnji takozvani ‘levičari’ predstavljaju, autističnu, izolovanu, intelektualnu javnost, koja se bavi čisto pitanjima socijalnih reformi bez revolucionarne perspektive, (u Komunističkom Manifestu se lepo može videti kako Marks i Engels ocenjuju tu felu), dalje, nemaju klasno utemeljenje, ne zastupaju klasne interese specifične podjarmljene klase, nego se izdaju za branioce i dobročinitelje ‘celog društva’ od strašnih posledica kapitalizma. Sve u svemu mutna voda.

Da budem jasan, ukazivanje na negativnu posledicu nije samo po sebi štetno, ali zaobilaženje uzroka je izbor da se pliva u mutnoj vodi u kojoj je fino i prijatno, pliva se sa ajkulama ali ne mora da im se gleda direktno u ralje. Kritikovati poredak a ne rušiti ga je uvek bio dobra zabava inteligencije koja ostaje u krugu (Dvojke) građanske politike.

 Kapital kao uzrok nedaća jednog dela čovečanstva i doktrina o njegovom ukidanju kroz revoluciju jesu rezultati razvoja marksističke teorije kojima se ona najoštrije i najsvesnije odvojila od ostalih građanskih teorija i stala uz proletarijat, i tu nema nazad. To je tačka koja MORA DA SE STRESIRA, to je njen najvažniji sastojak, član koji ne sme da podlegne kompromisu, ono oko čega nema trgovine, pregovaranja, revidiranja, 

  

 Sve ispod toga je reformizam, koji ima prolazno mesto u podizanju svesti o štetnosti kapitalizma, ali koji ako na kraju puta ne odabere stranu  ostaje da baulja tu gde baulja. Levičaru  su danas puna usta mera štednje, propadanja kulturnih institucija, nacionalizma, imperijalizma, sudbina imigranata, itd. ali direktnu konfrontaciju sa krivcem za sve to i njegovom bulumentom poslušnika mudro izbegava. Manje više zato što ga ovaj preko raznih fondacija, NGO-ova, agencija, stipendija izdržava, a ujedati ruku koja te hrani, složićete se, nije pametno. Levičar je samo bolje prerušeni, namazaniji, na socijalna pitanja osetljiviji liberal 21. veka sa starom dušom i starim pogledom na stvari.

Pored toga što levičar sa desničarem čuči u istom mraku građanske politike kao leva ruka kapitalizma, i falsifikuje socijalističku teoriju, odstranjujući njen najradikalniji činilac, on svoj nedostatak jasne klasno-političke pozicije  pokušava da nadomesti slušanjem turbo-folka i nošenjem air max-a. Pokušava da se namontira u radničku klasu, i misli u svojoj tupavoj malograđanskoj glavi, da koketiranjem sa proleterskom modom zastupa interese proletarijata. I tako nesretnik, luta od revidirane socijalističke teorije do popularne kulture trazeći u njoj malo klasne politike, čisto da opere savest. Ali kultura nikad ne može da bude zamena za političku praksu i političku teoriju, jer iako sigurno jeste izraz srca društveno-ekonomskog konflikta, tenzije, besa, revolta, nije svesno, organizovano traženje načina prevazilaženja odnosa koji ih uzrokuju. Po mom snažnom uverenju, radnička klasa danas i sve druge potlačene društvene klase koje vide svoj interes uz nju,  jedino mogu da ponovo pređu iz defanzive u ofanzivu na kapitalizam, svesnom, organizovanom, političkom akcijom kojoj služi novoizbrušena socijalistička teorija. I tu nema pardona.

U vezi sa ovom travestijom, treba pomenuti rad Darka Delića, velikog transvestita i kukavice, čiji tekstovi tu i tamo razotkrivaju klasnu pozadinu socijalnih fenomena, ali čija perspektiva je levičarski slabovida i šlihtarski romantična. Delić, koji ni u snu ne bi smeo da ličnim primerom stane iza praksi koje odobrava, mašta o emancipaciji radničke klase koja spava u kulturi njene omladine. Na njoj samo treba da se insistira, da se njene vrednosti omasove i kapitalizam će pasti. Ali šta je ta kultura u kojoj sam evo i ja odrastao? Konglomerat često kontradiktornih, instinktivno tačnih, ali nedovoljno jasnih predstava o lično-kolektivnoj sreći koju onemogućava neki sistem kome se treba suprotstaviti. Kako, zašto, na koji način? Egzaktna klasna svest tu takođe ne postoji. I to nije ništa loše, ali je činjenica. A ta svest se proizvodi  obrazovanjem, naporom, kroz borbu, vestačkim radom koji uvek transformiše spontani materijal, iskuje ga, izobrazi, podigne, izgradi do one visine gde se jasno vidi ko je ko, kako i pre svega ZAŠTO I KUDA.

Stoga, ova vrsta Levičara, koja je kvaran plod društveno-istorijskih okolnosti, predstavlja istovremeno i nedostatak autentične proleterske politike koja je svesna sebe i svog neprijatelja, i prepreku genezi takve politike. Koja uvek, kao što nas istorija obaveštava, kad tad bude pređena ili sklonjena. I zbog toga, treba biti najoštriji protivnik ovih jalovih i anemičnih levitacija koje vuku na građanštinu.

Filip Krantić